Ђурђеви Ступови у Старом Расу, један од најстаријих манастира средњовековне Србије, који је подигао Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо Великог Жупана (у осмој деценији 12. века), и данас, после рушења, својом силуетом доминира над долинама Рашке и Дежеве, у некадашњем престоном подручју средњовековне Србије. О посебном значају манастира, поред старих биографских текстова, говори и изузетан положај манастира подигнутог на самом врху истакнутог узвишења, као и особена архитектура цркве Светог Ђорђа са све куле-столпа који су дали каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви Ступови.

Фреске, делом оштећене, делом пренете у Народни музеј у Београду, урађене су у најбољој византијској традицији династије Комнена и на изузетан начин уклопљене у архитектуру храма, што се посебно види у куполи са елиптичном основом. Додавањем апсиде на источној страни 1282/83, улазна кула је претворена у капелу и гробницу Краља Драгутина. После додатка фресака које описују историјске призоре у капели, радови су завршени у 18. веку изградњом новог складишта, конака и осликавања припрате католикона. Пропадање комплекса Ђурђевих Ступова почело је у времена турске власти и достигло врхунац током ратова вођених у 20. веку. Археолошки и рестаураторски радови вођени су између 1960. и 1982. у оквиру великог пројекта везаног за Стари Рас и Сопоћане, који су скупа од 1979. године уврштени у УНЕСКОву листу светске културне и природне баштине.

Оживљавање овог манастира на почетку 21. века био је догађај који је обрадивао цео Православни свет. Изградњом конака (започетој 2000. године), систематском реконструкцијом комплекса и обнављањем монашког живота, са благословом Његовог Преосвештенства Владике рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија, и практично је обележен почетак новог раздобља у историји Ђурђевих Ступова после нешто више од три стотине година.